September 28, 2021

Da li je dobro ili loše razmišljati o prošlosti?

Kad je u pitanju osvrtanje na određene aspekte u životu, prošlost ume da bude okrutna, sa elementima tragedije, ali i radosti. I upravo zbog toga, stručnjaci često kažu da je sadašnjost u suštini jedina stvar koja je od značaja i se na nju i treba fokusirati. „Skoncentrišite se na sada“, je alternativa za, „ne možete promeniti ono što se već dogodilo, a budućnost tek dolazi“. Ova vrsta terapijskih saveta u trenutku pričanja o tome je centralno mesto sveobuhvatne svesti čoveka, stanja uma koje joj daje prioritet, posebno kada su osećanja u fokusu.

Zaista, deluje kao da ovo ima smisla, ali ljudi kao ljudi i njihova priroda je takva da razmišljaju dosta o prošlosti. Štaviše, kako prolazi vreme i ljudi stare, um nekako spontano sve više i više putuje u događaje iz života koji vode do danas. Neki su događaji veći od same svesti, a i obrnuto. I ako se u potpunosti obuhvati smisao ovoga, makar samo zato što prema nekom logičkom egzistencijalnom sistemu neko ima više prošlosti (a manje budućnosti) na koju mora da misli, onda je opravdano vraćati se nazad.

Da li je ovo loše ako se posveti sva pažnja onome što bi se moglo nazvati „prisutnošću“? Ne bi trebalo da bude, jer je činjenica da su naši mozgovi čvrsto povezani da budu skladišta memorije. Da bi preživeli, organizmi bi se bolje setili potencijalnih pretnji i potencijalnih nagrada, čineći razumljivim zašto je teško jednostavno pustiti prošlost.

Ono što je naročito privlačno jeste prošlost kada je um u prvobitnom stanju, tj. kada je racionalna, analitička, logična strana mozga van dužnosti. Za nekog je san duboko uranjanje u jučerašnju stvarnost, sa stvarnim i polustvarnim bićima, idejama, vizijama iz svih delova jednog života vraćenim u novu zamisao. Opet, pojaviće se stručnjaci koji će tvrditi da mnogo toga ima veze sa nerešenim sukobima ili samo pokušajem da se shvate situacije koje u vreme kada su se zaista dogodile nisu imale potpuni smisao.

Međutim, izvan toga, šta je sa naime estetskom lepotom ili pravom tragedijom života kada je čovek potpuno budan? Scene iz prošlosti koje datiraju još od prvog susreta sa pamćenjem, pojavljuju se s bezobzirnim napuštanjem, što je verovatno zbog pomirenja ili nesvesnog nagona da se nađe neka vrsta zaključka. Iako se priličan deo tih prošlih prebivališta vraća i na srećna vremena, veći deo toga ima veze sa žaljenjem, lošim odlukama i repetitivnim ponašanjem u sadašnjosti. Ova poslednja kategorija može se pošteno opisati kao varijanta „da se čovek može vratiti“. Ali, ovakav deo gledanja u retrovizor je očigledno najzabrinjavajući deo razmišljanja o prošlosti.

Misliti o prošlosti može biti dobro, ali i loše, zavisi. Jer, na koji god način da mozak radi, čini se da stručnjaci ne mogu dotaći ono duboko usađeno, već samo ono što se teorijama i činjenicama potvrdi.

I ako je jedno loše, onda ne može postojati bez drugog – dobrog, i obrnuto. Kao što ni budućnost ne može postojati bez prošlosti koja je dovela do nje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.