September 24, 2021

Dovoljno smo hrabri da hodamo sami kroz samoću, strah i bol

Život je koračanje napred, ali i često zastajanje na putevima prema kojima nas intuicija poziva – bilo da to sledi prekidom veze, preseljenjem u novi grad ili napuštanjem posla – onda kad počnemo da osećamo udaljavanje od bliskih osoba, strah od novih promena, usamljenost, nerazumevanje drugih, ili bol.

Gledanje ovih emocija u oči i suočavanje s njima može biti zastrašujuće. Potrebna je hrabrost da ponovo sastavimo sebe i počnemo ispočetka. Potrebna je hrabrost da uklonimo udobnost sigurnog i poznatog i zakoračimo sami u nepoznato. Potrebna je hrabrost da se izabere odluka koju bismo samo mi i naše srce razumeli.

Čudna, ali poznata istina je da bi trebalo da se osećamo sami. Trebalo bi da se bojimo. Trebalo bi da se osećamo kao da nam je slomljeno srce. Trebalo bi da se osećamo neshvaćeno. Trebalo bi da se preispitujemo.

Pokušajte da se setite jedne hrabre odluke koja nije započela ni sa jednom od ovih emocija. Umesto da ta osećanja vidimo kao razlog da ne napravimo skok, toliko često su zapravo znakovi koji nas tačno upućuju ka tome. Sve su to znaci da smo na dobrom putu. Ne možemo očekivati da ćemo osetiti ekstazu dok ne osetimo bol. Tek kada sebi dopustimo da se osećamo sami, uplašeni, slomljenog srca i neshvaćeni, dolazimo do transformacije. Pa zakoračimo u samoću. Zakoračimo u strah, slamanje srca, nesporazum i u njemu uranjamo. Umočimo kosti u njega, dok ne omekšamo i postanemo nežniji prema sebi. Upoznajemo ih.

Sledeći naš strah je kada odlučimo da sledimo put hrabrosti, da se nismo zadovoljili prosečnim ili lagodnim životom. Naš strah postoji da bi nam rekao šta nas pokreće, šta nas tera da celo naše biće vibrira, zbog čega se osećamo živima.

Samoća je kad zacelimo. Sami smo kad shvatimo da samoća nije ipak toliko strašna. Sami smo kada upoznamo sebe više nego ikad. Sami smo kada steknemo poverenje u svaku ćeliju svog bića, kada pronađemo utehu u lepoti onoga što jesmo. Sami smo kada naučimo sve što treba da znamo da bismo bili sa drugim.

Slomljeno srce je kad se predamo. Ovaj deo će boleti strašno. To bi mogao biti najveći bol koji smo ikada osetili, ali ne možemo proći pored slomljenog dok ne sednemo sa svakim razbijenim komadom, ne podignemo ga i ne držimo u rukama koje se rukuju.

Slomljeno srce je kad pustimo da se naša srca lome i lome, sve dok više ne može da se slome. Ne možemo se vratiti u celinu, a da se ne slomimo. I hej – biti slomljen i dalje znači biti ceo.

Kad nas pogrešno shvate, to je kad se pomirimo sa saznanjem da ponekad mi jedini možemo zaista razumeti odluke koje donosimo. Tada odlučimo da stvaramo muziku uz pesmu svog srca i plešemo s njima pod mesečinom. Tada odlučimo da su naši životi naši i ničiji drugi.

To su putevi za koje ne osećamo da smo dovoljno hrabri da koračamo njima. Ali ako sada pogledamo ovaj trenutak, jesmo. Uvek su to stvari koje mislimo da ne možemo da uradimo, a možemo. Uvek su upravo one stvari za koje mislimo da ne možemo da budemo tačno pozvane da budu tu i pokažu nam ko smo.

Pa hodajte kroz blato. Noga za nogom, bol za bolom. A kad stignete do svetog mesta u vama, pogledajte u nebo i setite se – došli ste sami, ali nikada niste, imate sebe i svoju hrabrost.

Izvor: elephantjournal.com