September 24, 2021

Kako je savremeno društvo opsednuto prebacivanjem krivice na druge

Krivica je veoma rasprostranjena u savremenom društvu. Živimo u doba u kome svako juri od svojih problema, ali kada nešto pođe po zlu, prvi odgovor za mnoge je prebacivanje krivice. Mnogo bolji i zdraviji prvi odgovor bio bi rešavanje problema i efikasno ispravljanje grešaka kao i razgovor o određenom problemu. Zašto neki pojedinci nastoje kriviti druge dok drugi traže konstruktivna rešenja?

Optuživanje drugih ne popravlja ništa. Jednostavno se osećaju loše. Uloga krivice kao prepreke konstruktivnom rešenju ilustrovana je u donjem razgovoru. Ana i Bojan su pošli na venčanje kada im je pukla guma.

Bojan: Zašto je pukla guma?

Ana: Kako bih ja to mogla znati?

Bojan: Zar ne proveriš gume na autu?

Ana: Da. Ali ti si bio taj koji je odneo automobil na servis. Zar nisi znao da bi trebalo da se provere gume?

Bojan: Naravno, znam to. Ali zašto nisi pregledala gume kad si jutros pošla po benzin?

Dok su oni dvoje užurbano angažovani na prebacivanju krivice, napredak nije postignut da bi stigli na venčanje. Potrebno je da ili Bojan ili Ana zaustave krivicu i usredsrede se na rešenje. Moglo bi zvučati ovako:

Ana: Da vidimo da li imamo upotrebljivu rezervnu gumu.

Bojan: Super. Mislim da je u gepeku dizalica.

Ana: U redu. Ako to ne uspe, pozvaću službu sa svog mobilnog telefona.

Jednom rečenicom, Ana je preusmerila razgovor sa takmičarskog napora da okrivljuju jedni druge na zajedničke napore da se vrate na put i prisustvuju venčanju. Pa zašto neki ljudi radije krive druge?

Krivica i lična odgovornost

Krivica je čin dodeljivanja odgovornosti, ali to nije isto. Pored dodeljivanja odgovornosti, okrivljavanje je stvoreno i za pronalaženje grešaka. Prototipična izjava krivice je „ovo je tvoja krivica.“ Krivica je nedostatak. Optuživanje drugih optužuje ih za neispravnost, dok preuzimanje odgovornosti nije znak nedostatka, već vrlina.

Ljudi ne vole da ih krive. Teže ka tome da se drugi osećaju napadnutima i često se susreću sa odbranom. Ako ih se javno optuži, mogu se osećati poniženima ili povući se. Ovo je destruktivno za odnose i uzrokuje otuđenje, a ne jedinstvo.

Zdravi pojedinci prihvataju odgovornost za svoj izbor i ponašanje. Ne treba ih kriviti ili naterati da se osećaju krivima. Priznaju kada naprave greške i po potrebi vrše ispravke. Oni preuzimaju odgovornost za sebe jer ih to osnažuje što povećava njihovu kontrolu nad sobom i okolinom. Nezdravi pojedinci krive druge. Odupiru se preuzimanju odgovornosti za svoj izbor i ponašanje. Pritom predstavljaju da nemaju kontrolu nad svojim životom: drugi su odgovorni.

Pojedinci sa nestabilnim osećajem sebe, poput onih koji pate od simptoma graničnih ili narcisoidnih poremećaja ličnosti, grešku vide kao znak slabosti ili nedostatka. Iz tog razloga oni ulažu dosledne napore da krivicu prebace na druge. Smatraju da je preuzimanje odgovornosti za sebe priznanje nedostatka ili slabosti i to im preti.

Nedostatak samopouzdanja takođe sprečava neke ljude da preuzmu odgovornost za svoje izbore i ponašanje. Ovo inhibira konstruktivna rešenja i takođe otuđuje druge prebacivanjem krivice.

Stalni napor da budete savesni je stalno uveravanje da ste kompetentni i omogućava vam da greške vidite kao mogućnosti za poboljšanje, a ne kao dokaz o ličnoj manjkavosti ili nedostatku. Sposobnost prihvatanja odgovornosti olakšaće saradnju u odnosima, a ne takmičenje i povećati priliku za intimnost i uzajamno poštovanje.

Izvor: psychologytoday.com