Ljubav od druge osobe je neodrživa: Menjamo se, lažemo, staremo i umiremo

Često verujemo da je ljubav nešto što dobijamo od drugih ljudi, posebnih ljudi sa određenim osobinama, koji se zaljubljuju u nas i čine da se osećamo dobro. Ali, nekad naučimo da to ne traje.

Mnogi od nas troše mnogo truda i vremena na pronalaženje tog savršenog partnera, jer se usredsređujemo na osobine koje bismo želeli da imaju, jer tražimo savršenstvo.

U međuvremenu, malo ko od nas uzima vremena za samo-učenje koje bi natuknulo šta nas zapravo može usrećiti i u kom svojstvu bi nam ta druga osoba mogla pomoći da stignemo tamo.

Lovimo ljubav kao da će doći spolja, osoba koja odgovara našoj dugoj listi zahteva. Ovi zahtevi su bizaran spoj naših nesvesnih poriva, snova iz detinjstva, i svih vrsta uslovljenih zahteva koji postaju potpuno irelevantni nekoliko godina kasnije – kada stvarnost svakodnevnog života tone. Mnogi od nas tada provedu godine u čudu i samokritikovanju, pokušavajući da shvatimo šta nas je primoralo da tu osobu uopšte odaberemo za svog životnog partnera.

Ono što svi tražimo je euforija zaljubljenosti, taj osećaj neustrašivosti, sigurnosti, nepobedivosti i nade. Ono što mnogi od nas ne shvataju je da kada se zaljubimo, niko nam zapravo ništa ne daje. Ovaj opojni i blaženi osećaj za kojim žudimo zapravo je naša sopstvena energija koja se uzdiže kao rezultat našeg unutrašnjeg psiho-emocionalnog procesa. Druga osoba samo deluje kao katalizator ovog procesa, privremeno nam omogućava pristup urođenom osećaju potpunosti i obilja u nama, što je zapravo naše prirodno stanje: sposobno, dopadljivo i dostojno.

Budući da smo toliko pogrešno privezani za ponašanje druge osobe zbog našeg emocionalnog blagostanja i samoocenjivanja, mislimo da kada okrenu svoje interesovanje negde drugde to znači da sa nama sada nešto nije u redu i mi nastavljamo da patimo zbog zanemarivanja. Ono zbog čega nas toliko boli kada nam partner uskrati pažnju jednostavno je naša pogrešno sumnja da više nismo vredni. Ono što moramo da shvatimo je da je ponašanje drugog odraz sopstvenog unutrašnjeg procesa, kontinuirane promene i evolucije. Budući da to shvatamo lično, vraća nas u stanje nedostatka i „nedovoljnosti“, reaktivirajući sopstvene sumnje u nedostojnost i neadekvatnost.

Ne samo da očekujemo da nam ljubav daju drugi, već želimo da je i sami dajemo na vrlo specifičan način, na našem željenom ljubavnom jeziku. Zaista smo zadovoljni samo ako se ljubav nudi u određenom okruženju, uz određenu kombinaciju reči i prateću tematsku pesmu. Svaki detalj koji se ne uklapa u naše dočarane tinejdžerske snove i cela epizoda deluje razočaravajuće. To izaziva veliku frustraciju i neobjašnjivu čežnju.

Sve dok se oslanjamo na druge za taj osećaj ljubavi i obilja, to je neodrživo. Postajemo igračke sudbine, jer su ljudska bića nepredvidiva i samim tim nepouzdana: zaljubljuju se i odljubljuju, menjaju se, lažu, stare, umiru.

Očekujemo „zauvek“ od obećanja datog pre nekoliko godina, kada smo oboje bili potpuno različiti ljudi. Stabilnost povezujemo s potpisanim papirom, potpuno zanemarujući stvarnost u kojoj je sve u stalnom stanju fluksa i nikada ništa ne ostaje isto.

Jedini način da se održi ovaj osećaj obilne, okrepljujuće energije koju nazivamo ljubavlju jeste znati kako joj pristupiti bez oslanjanja na bilo koga ili bilo šta izvan nas samih. Za to moramo znati ko smo dovoljno dobro da znamo šta nam zapravo donosi radost, šta podstiče našu radoznalost i budi našu strast – a zatim se posvetiti stvaranju prostora za to u našim životima.

Stvarna svrha odnosa je da saznamo ko smo. To je podsticanje rasta, evolucije, promena i podsticanje jedni drugih da postanemo najbolje verzije sebe. A rast se retko dešava bez stepena nelagodnosti. Rast je moguć kada naučimo da komuniciramo iskreno i nenasilno, jer smo u našem partnerstvu stvorili siguran prostor u kojem možemo govoriti svoju istinu. Osećamo se sigurno u samoizražavanju kada znamo da nas partner neće kriviti ili smatrati odgovornim za svoje emotivne reakcije na naše reči. U takvim odnosima privlačnost prema drugoj osobi nije zasnovana na tome da nas čine da se osećamo dobro ili da ispunjavamo svoje potrebe – već na emocionalnoj povezanosti, zahvalnosti, saosećanju i inspiraciji. To je definicija svesnog odnosa.

Naravno, ovo se protivi svemu što smo naučeni o vezama. Uspeh merimo dugovečnošću. Želimo stabilnost, sigurnost, predvidljivost. Zbog toga smo spremni da ostanemo u vezama koje blokiraju naš lični napredak nakon isteka roka upotrebe i lako tolerišemo toksičnost. Uznemirimo se i krivimo za svoju nelagodu kada se ljudi, na čiju se stabilnost oslanjamo, menjaju i razvijaju dalje od one verzije u koju smo se zaljubili mnogo godina ranije. U međuvremenu, kada se ljudi vremenom ne promene, njihovi životi postaju tragični, jer postaju stagnirajući, uspavani i obično gube svoju unutrašnju vatru.

Krajnji izazov u ​​vezi je naučiti formirati odnose sa ljudima koji podržavaju naš razvoj i osloboditi one koji onemogućavaju naš rast.

Da bi to bilo moguće, moramo naučiti da sve što nam je potrebno za ispunjavanje naših potreba postoji u nama. I umesto da se držimo svojih partnera kao osobe koje ispunjavaju potrebe i zamene roditelja, trebalo bi da težimo da budemo u odnosu u kome su dve samoodgovorne odrasle osobe koje ostaju zajedno jer to žele, a ne zbog straha ili potrebe.

Mi smo čuvari svog unutrašnjeg blagostanja, ne drugi. Posedujemo moć uklanjanja prepreka ljubavi, koja je naše prirodno stanje. Mi smo jedini vlasnik i ključ naše ljubavi i slobode.

Ljubav prema sebi tajni je sastojak održivog osećaja ispunjenosti i temelj svih ostalih odnosa u našem životu.

Izvor: elephantjournal.com