September 28, 2021

Saznajte kako je to kada bolujete od bipolarnog poremećaja

Patim od bipolarnog poremećaja, kao što je i moja majka, i njena majka pre nje. Spadam u one osobe koje se drugima „čine“ bipolarnim – moja energija, kreativnost, nestabilnost, živahnost i lako stvaranje prijateljstva samo potvrđuju mnoge popularne stereotipe o bipolarnim ljudima.

Smatram da su manija i depresija u svojim ekstremnim oblicima zapravo neshvatljive običnim ljudima. U svom najjačem intenzitetu, one su drugačije od svega što je normalna osoba ikada iskusila (manija je, naročito, kvalitativno različita od bilo kog zdravog raspoloženja), ali u većini vremena, one se uopšte ne razlikuju od stanja maksimalne napetosti koje je svima poznato – samo što su dugotrajnije i nemaju realne uzroke.

Da biste razumeli kako je to kada patite od bipolarnog poremećaja, imajte na umu sledeće:

Prvo, kod bipolarnog poremećaja nisu u pitanju kratkotrajne promene raspoloženja, već više dugotrajni ciklusi raspoloženja koji mogu trajati mesecima, godinama ili čak u ređim slučajevima decenijama. Nestabilnost je jedan njihov deo, ali ne jedini.

Drugo, kumulativni efekat ovih ciklusa na formiranje ličnosti je veoma značajan. Nakon detinjstva ispunjenog radikalnim promenama interesovanja i stavova, na takvoj osnovi razvija se određena razdražljivost, lakomislenost, rasejanost – mada moguće je da je tako samo u mom slučaju. Najvažniji deo bipolarnog poremećajaje to što: ličnost oblikuje život pun napetosti i promenljivih raspoloženja.

Treće, intenzitet ciklusa vremenom raste. Ovo znači da na početku, u maniji, na primer, vi ste samo u odličnom raspoloženju. Nakon toga ste u stvarno neobično kreativnom, hiperaktivnom i šarmantnom raspoloženju. Onda ste pokretač svih žurki i osećate da ste puni energije.

Zatim počinjete da radite neodgovorne stvari i bežite od psihoze. A onda upadnete u psihozu, muče vas akustično-vizuelne halucinacije, paranoja i sopstvena sklonost ka potpuno neprihvatljivim reakcijama i ponašanjem. Ovakav razvoj može trajati danima, nedeljama, mesecima ili godinama. Isti razvoj javlja se i kod depresije.

Kej Redfild Džejmson, psihijatar na Džon Hopkins Univerzitetu, piše o bipolarnom poremećaju. O maniji kaže sledeće:

“Ideje i osećanja su brze i česte, kao zvezde padalice, a vi ih pratite sve dok ne pronađete neku bolju i svetliju. Stidljivost nestaje, prave reči i gestovi se iznenada javljaju, osećamo da imamo moć da osvojimo druge. Pronalazimo nešto zanimljivo čak i u nezanimljivim ljudima. Senzualnost je sveprisutna, a želja da zavodimo i budemo zavedeni neodoljiva. Osećanja lakoće, snage, blagostanja, finansijske svemoći i euforije prožimaju celo telo. Ali u jednom trenutku ovo se menja. Brze ideje postaju prebrze i ima ih previše; ogromna konfuzija zamenjuje jasnoću. Pamćenje slabi. Osmeh i prihvatanje nestaju sa prijateljskih lica i zamenjuju ih strah i briga. Sve što je prethodno bilo uz vas sada je protiv – vi ste razdražljivi, ljuti, preplašeni, nekontrolisani i potpuno zaglavljeni u najcrnjim pećinama uma. Nikada niste ni znali da te pećine postoje. Nikada neće prestati, ludilo stvara svoju sopstvenu realnost.”

Maniju (i hipomaniju, kao blaži oblik) zaista je teško opisati. U svojim najcrnjim danima, mogao sam videti da moje mislii uopšte nisu moje: ja sam samo ništavilo koje postoji u stanju čistog terora i mržnje i moje misli vrte se oko toga kao ruševina u tornadu. Moje misli bile su imbecilne, odvratne, začarane, površne, mrske, ali do ovog trenutka ja nisam mogao da ostanem sa njima dovoljno dugo da ih mrzim. One su me ometale, ali nisam mogao da doprem do njih. Govorio sam u svojoj glavi: “O Bože, o Bože, o Bože, ništa, ništa, ništa, o Bože, ništa, ništa. O Bože, ja sam ništa, nije ništa, ne postoji ništa, Bože, Bože.”

Povremeno mi se činilo da ja predstavljam samo svetlost, video sam kako se ona pretvara u nešto drugo. Video sam svetleće ljubičaste oblike kako postaju sunce, a sunce postaje plava kosa koju sam imao u detinjstvu. Onda sam shvatio da sam ubio tog dečaka, ubio malog sebe, uništio nevino dete i slomio sam zube da bih ućutkao sebe, želeo sam da vrištim toliko glasno da rastavim sebe, da eksplodiram kao krvavi sprej. Bio sam bolestan od osećaja krivice i straha. Nisam imao više ništa unutar sebe. Osećao sam da sam izdao sebe, da sam napustio sebe kada mi je neko bio najpotrebniji. Čuo sam u svojoj glavi: “Zašto sam ga ubio? O Bože, bio mu je potreban neko, bio mu je potreban neko, zašto sam ga ubio? Ubio sam ga, o Bože, ubio sam ga.”

Bio sam ispunjen željom da dobijem fizički pristup i da uništim svoj mozak, potreba koju sam osećao i u detinjstvu kada sam imao jake glavobolje. Uvatio sam svoju kosu i pokušao da ga iščupam, želeo sam da isečem svoju kožu, da doprem unutar lobanje i uništim svoj mozak, da izvadim i pokidam taj zlonamerni i patetični aparat svojim prstima, da iščupam hrabrost iz svojih noćnih mora. Nisam mogao da iščupam svoju kosu, mrzeo sam sebe zbog toga, izgubio sam nit ovih misli i nastavio sa svojim tihim vriskom i jecajima.

O depresiji Džejmson piše u “Noć brzo dolazi”:

“U svojim teškim oblicima, depresija parališe sve ostale vitalne sile koje nas čine ljudima, i umesto njih ostavlja sumorna, očajna, beznadežna i otupljena stanja… Život je beskrvan, bezpulsan, ali i dalje dovoljno prisutan da dozvoli gušenje hororom i bolom. Svi oslonci su izgubljeni; sve stvari su mračne i bez ikakvih osećanja. Padanje u bezizlaznost je prvi stepenik, a onda idu izgovori. Misao koja je u potpunosti pogođena depresivnim raspoloženjem je morbidna, zbunjujuća i parališuća. Takođe je nesigurna, promišljena, neodlučna i samoukorevajuća. Telo je u potupnosti izmoreno, ne postoji volja; ni u šta se ne ulaže trud i ništa ga nije vredno. San je isprekidan, neuhvatljiv ili sveprisutan. Kao nestabilan gas, razdražljiva izmorenost curi u svaki deo misli i ponašanja.”

Džejmson je takođe poznata po svom istraživanju veze između bipolarnog poremećaja i kreativnosti, koje je mene dovelo do sledećeg zaključka: da biste znali kakav je „osećaj“ bolovati od bipolarno poremećaja, potrebno je spoznati jedinstvenost doživljaja bipolarne osobe, koji druge osobe nemaju. Ne mislim da postoji mnogo njih. Doživljaji koji imaju najveću težinu kada se izdvoje, koje se mogu posmatrati kao pojedinačne tragedije i koje su jedinstvene za maniju, a to su: biti van kontrole, biti kreativan, imati užasnu narav i ne verovati sopstvenim emocionalnim reakcijama.

Ali svi se gube. Svako ima svoje momente harizmatičnosti, kreativnosti, uspeha, snage, postignuća i svi se bore sa sobom. Možda ne halucinirate, ali mogu se kladiti da razumete kako je to kada vas mozak ne sluša i ne reaguje normalno. Ukoliko još nikad u životu niste izgubili kontrolu nad sobom, sačekajte.

Mi, ljudi sa bipolarnim poremećajem, često tešimo sebe govoreći da naši intenzivniji doživljaji uobičajenih događaja predstavljaju izbore: mi smo elita, puni života, dubokoumniji! Odlično istraživanje koje je sprovela Džejmson na bipolarnim umetnicima, pojačava doprinosi ovoj tvrdnji: popularna zapadnjačka kombinacija ludila, umetničkog talenta i melodrame, dozvoljava neku vrstu sentimentalnog samonagrađivanja: “Da, ja sam lud, ali sam takođe na neki teško-je-ustanoviti način, veoma brilijantan!”

Možda je za neke ovo tačno, ali mi se uglavnom čini da je to utešna priča, neka vrsta inverzije koju Niče opisuje kao saosećanje: reći da je ova bolest, zapravo vrsta zdravlja, vrsta dubljeg pogleda, je laž. Mnogo volim svoj život, ali mi je neudobno sa ovim stalnim raspoloženjem, uglavnom zato što sam ponekad zbunjen i ne znam da li da verujem sebi. Zaista, jedan od glavnih simptoma bipolarnog poremećaja je često to što pacijent meša sebe sa umetnikom. (Ili uopštenije: očekivanje. Mondimor kaže, da je kroz istoriju, „grandioznost“ promenila svoj način ispoljavanja. Važan simptom bipolarnog proremećaja, grandomanske ideje, ispoljavale su žene koje su govorile da nose decu kraljeva ili mesija, dok su muškarci verovali da su kraljevi ili mesije; danas, naša ludost je manje monarhična i religiozna; umesto toga mi verujemo da smo posebni izuzeci različitih vrsta).

Lečim se sada već 12 godina, koristim isti koktel lekova već godinama i godinama. Za mene, najveća razlika koju mi je bipolarnost donela i koja pokazuje kakav je „osećaj“ je to što ne mogu da verujem svojim reakcijama. Kada vam neko kaže nešto i vi to shvatite kao uvredu, kao zloupotrebu, vaša besna reakcija je prikladna i vi možete da joj se posvetite ili možete da izvedete neke zaključke zasnovane na svojim vrednostima, razlozima i da birate različite smerove reakcije. Ja čak i ne znam da li me je ta osoba zaista uvredila. Ne mogu verovati svom emocionalnom opažanju ili reakcijama.

To je najčudnija stvar u vezi toga kakav je osećaj, nakon što se prašina od poremećaja slegne, posle više od jedne decenije: otvoreno ludilo je prestalo i javlja se samo ponekad i vrlo slabo, ideja da sam tajni umetnik je apsurdna i ono što ostaje je manje-više normalan život u kojem uvek moram da pazim na „mentalnu higijenu“ (na primer, prioritet je regularno spavanje) i u kojem se uvek dvoumim u vezi svojih misli i osećanja, kao što bi verovatno i trebalo da radi svako normalan.

Izvor: psihoverzum.com