September 24, 2021

Suočavanje sa bolom i strah od istog

Život nema unapred napisan put za sve i šta god da se dogodi, desi se zauvek. Ne. Naše akcije, bez sumnje, imaju ogromnu posledicu, ali ljudi ne znaju šta će se desiti, što čini njihove razumevanje i predviđanje istih pomalo faličnim. I sve što nedostaje je ono što ljudi nisu uspeli da sastave. Možda nisu znali kako da se izbore, ali većim delom je sve što pomisle bez jasnog prikaza onoga što kraj nudi. Zbog ove neizvesnosti gradimo zaštitne štitove oko sebe u slučaju da završimo na neudobnim ili nepoželjnim mestima.

Život ume biti veoma nesiguran, ali i ljudi – sve je promenljivo.

Većina je odgojena oko činjenice da je previše srećna ili uzbuđena zbog nečega što će se dogoditi i to povećava verovatnoću da će to propasti. Ovo je na neki način stvorilo uverenje da bi, ako je nekako uzbuđenje ili, uopšte, zadovoljstvo, bilo u potpunosti dozvoljeno, može biti i oduzeto. Ovo verovanje je bio način da se da smisao i reši bol gubitka. Konstruisana je na činjenici da bi, kada, i kada bi došlo do određenog uskraćivanja punog zadovoljstva, bol od gubitka bio podnošljiviji.

Naučeni smo da živimo samo pod ekstremitetima, naše kazne istovremeno sa našom nagradom uvek su se vrtele oko njih; uradi ovo i dobićeš ovo, ako uradiš ovo onda nećeš dobiti to. Dakle, često ne razmišljamo dalje od ta dva slučaja. Ostavljajući nas pod strahom od nepoznatog, strah od bola zbog neuspeha ili gubitka može i doneće nam isti. Kako ga podneti? Šta u međuvremenu?

Bol se ne meri, ali ako se može izmeriti, kako biste znali koja je teža?

Svaki gubitak intimnosti je bolan. Završetak jednog života, starenje, nestajanje, ponižavanje, umanjenje strasti – bilo koja vrsta gubitka ispunjava nas strahom i nepoverenjem. Ono što ne posedujemo, poseduje nas. Dakle, kada se neprestano podsećamo na ono što nas je nekada činilo srećnim ili na ono što nas je sve vreme uzbuđivalo, koliko god dugoročno bilo negativno, dajemo mu moć da nas povredi, koliko god poželi. Pomalo na isti način rade sećanja na prošlost, ma koliko tužna ili prijatna, drugim rečima: nostalgija nas takođe nezgodno podseća na istinu da živimo u senci gubitka i ono što imamo uvek i vrlo lako može da nam se oduzme.

Tuga, kakvu poznajemo, nema objektivnu metriku. Intenzitet našeg bola istinski i potpuno zavisi od toga šta naš gubitak, kao produžetak onoga što nam je značilo prisustvo izgubljenog, znači za nas, a ne od toga šta drugi misle ili pretpostavljaju težinu našeg gubitka.

Ovo je verovatno razlog zašto se koristimo umirujućim rečima, savetima, nekim svojim mudrostima da će nešto uskoro proći, preboleće se, zaboraviti. Koliko god tačno bilo u svom smislu, naše reči mogu zvučati snishodljivo i čini se da umanjuju njihovu sposobnost da duboko osete stvari.

Jedan od načina je postići taj uspeh pobeđivanja, drugi slučaj lakše reći nego učiniti, pomiriti se sa stvarnošći gubitka i krenuti u potragu za užitkom i ciljem ka nečemu što će dati drugi smisao.

Ne možete ostati zaglavljeni u prošlosti ili fiksirani za ono što vam budućnost može doneti, a zatim se duriti o tome kako ste nesrećni. Ne možete imati i jedno i drugo. Ključ osećaja sreće zbog onoga što radite je da prestanete da razmišljate o tome kako ste propali u onome što ste radili i kako je to vaš drugi pokušaj sada ili kako su drugi već bolji u tome od vas. Odbijanje od stvari koje radite zato što ih doživljavate kao nešto što bi moglo da pođe po zlu je u osnovi odupiranje vašem potencijalu da postignete ono što biste mogli da imate da niste.

Drugi izlaz je negativno zadovoljstvo koje je najčešće kompenzaciona mera za suzbijanje bola. Zadovoljstvo u žalbi na to kako vas nešto muči i želite da pređete preko toga je više-manje pseudo rešenje za osećaj nemoći prema nečemu što vam zadaje bol.

Studije su pokazale da ljudi osećaju određenu vrstu zadovoljstva kad su nezadovoljni nečim.

Ovo složeno zadovoljstvo seže duboko, toliko da ne shvatamo da je tu. Ali uvek postoje male šanse da naš svetleći optimizam bude naša prikrivena opsesija melanholijom zbog koje se osećamo ranjivima i želimo više nego što spolja deluje.

Ali ono što većina nas ne shvata jeste da bol ima evolucionarnu svrhu. Okruženju pruža informacije da ponašanje nije dobro za nas. Pa, ko je ovde uopšte kriv? Ožalošćena osoba ni na koji način nije u stanju da shvati ovako nešto. Čak i ako to učini, to neće biti od pomoći u suočavanju sa tom tugom. Jednostavno zato što gubitak koji je doneo tugu ima mnogo veću težinu od pukog razumevanja ove izjave.

Istina je da je sve od čega smo sastavljeni intima koja se proteže na bezbroj delova, neki su bolni, neki razaraju, neki uče, neki samo služe kao spajalice za ostale, ali svaki ima svoj smisao. A ako je tako, onda smo i mi smisleni, kao i suočavanje bola, ali i strah od istog. Kad jedno nadmaši drugo, može se raditi na kasnijem prihvatanju.

Leave a Reply

Your email address will not be published.