September 27, 2021

Trauma zbog koje ne spavam

Verujete li u Zvončicu? U sebi odgovorite i nastavite čitati. Život se dešava i ne čeka da odrasteš, saleti te malog, zatekne te, kaže hajde malo sam, smećaru mali, da vidimo kako ćeš. Nekad u leto 2009., desio se armagedon mog života, toliki da je zaboravljen i Bog zna je li i ono malo sećanja od tad pravo. Porodično dešavanje koje me zateklo i promenilo mi karakter za 180 stepeni i tako uticalo na moje odnose sa ljudima.

„Čekaj, Života, ej, kako misliš kako ć…“

U to vreme postala sam agresivna u školi; nikad prema drugima, samo malo isfrustrirano dete. Preplašeno. Vrišteće. Istrzano. Sećam se baš jednom da sam vrisnula u školi. Iz kuće sam ponela samo to, iz armagedona: da sam bila prepuštena sebi i to je stvorilo u meni osećaj da vredim manje od druge dece. U kući sve počinje a u kući je tad baš bilo s*anje. Osnovna škola se završila i novi grad, nova škola… hm, koju ćemo?

Ova priča počinje u srednjoj školi, kada sam ušla u prostoriju sa 25 bića sa kojima od istih stvari delim samo vrstu bića a to je ljudsko; sve ostalo što (ni)smo dijelili je bilo potpuno različito, od stavova preko mišljenja do reči, a pogotovo stvari koje su nas zanimale. Desilo se to da sam prosto bila prerazličita. Ali više nisam vrištala – u srednjoj sam se potpuno povukla u sebe.

U nekim logorima dobijao se žig. E pa sa takvim nečim sam izašla iz srednje škole. Puna je banjalučke zadrte djece, bez ukusa, u čijim kućama se vrijeme računa p.n.e… U kući kao da imaju jedan sat i kad neko pita koliko je: „Dva, Mićo, pre nove ere“… Isti princip kao u osnovnoj: ne prilazi mi i ništa me ne pitaj, ako ćeš prići moraš biti nežan inače ću… inače neću ništa. Iziritirana, istraumirana, zbunjena i preplašena ni upola koliko ću tek postati. Eto takva sam upala među hrpu dece od kojih sam ja bila samo – drugačija. Škola o kojoj pričam je Ekonomska škola u Banjaluci.

Bila sam mirna, neprimijetna – doslovno. Imala sam život van škole koji je bio samo moj i normalne odnose van svega što je bilo ustanova. Družila sam se sa ljudima koji zaista nešto znače. Unutarnji svijet mi je bio bogat i baš šarenolik, kao i društveni van škole. „Ko su ti oni pederi s kojima se družiš? A kakva je to kosa, šta je to? A kad ćeš smršati, gle kolika si!“ i tako u krug, slušala sam od „drugara“ iz razreda. Došla sam samo jedan dan sa kratkom ljubičastom kosom, svi su se zgražavali i počeli su kolati tračevi o meni. „Je l’ se ti dr*giraš? Jesi gej ti?“ Tako je počelo… i tako je inače, kad dođete u sredinu mahalskog mentaliteta. Bilo je prosto – nisam se uklapala jer sam bila normalna u nenormalnom društvu. Bavila sam se filmovima, knjigama i zbog tog smatrana nenormalnom, muzika koju slušam se izuzetno razlikovala od njihove, kao da je to važno. U gimnaziji niko ne bi obratio pažnju na mene, ovde su samo reflektori falili.

Ne znam zašto su me deca mrzela, zašto su gajila tako jaku emociju prema meni. Prećutala sam sve što sam čula, a onoga što nisam je bilo daleko više. Nisam se snašla, iznenadilo me.

Zapalila sam prvu cigaru negdje u drugom. Je*ote, koji linč. I svi propušiše i – šta? Ja sam najgora, ja sam najpodlija, ja sam ljudski odron. Dok svi nisu propušili kasnije. Ima čudan odnos s bogom. (Izvini Marija što sam pokrenula debatu staru kao Isusova papuča, čija, uostalom, papuča?) Lezbejka. (Šta i da jesam?) Fuj. I kolo se zavrtilo, nije bilo kraja izmišljotinama o meni koje su hodale oko mene i pisale mi na čelu. Samo zbog mog izgleda i interesovanja i prihvatanja LGBTQ+ populacije, kao i zbog stavova koje sam glasno iznosila. Nije me zanimalo da saznam sve što se priča. Na početku srednje, dok sam izgledala sasvim „normalno“ išla sam s njima po dosadnim kafama na kojima se uvek pričalo samo o onom na koga bi se u tom trenutku okomile i ko ne bi bio tu. Onda sam to postala ja. I ne samo na kafi već u čitavoj školi, jer su se maksuz okupljali samo da se nahrane time što mene to možda boli, nisam nikad pokazala da me boli pa su hteli da probaju jače. Dolazila sam svakakva u to mrzilište, u martinkama, u velikim duksevima i sa svakakvim bojama na glavi i imala sam mali zeleni notes u koji sam pisala poeziju (lol) i treći sam presedila čitajući knjige. Nisu me ostavljali na miru, sve više i više dok nisu počeli da me otvoreno pljuju. Nisam znala šta da radim u tom trenutku, i uradila sam ono što je bilo najbezbolnije.

Dobacivali su se mojim imenom kao ping pong lopticom kad je trebalo praviti plan za ekskurziju; nije više bila stvar u meni, bila je stvar zabave i igre (ne)moći. B o l, pokaži ga, digni se, vrisni, uzmi kalaš, pogledaj šta ti radimo, halo, vidi šta ti radimo mi.

Bila sam isključena iz svega. Zamislite teatar, osećala sam se kao da je tih desetak devojaka stajalo na pozornici, predstava je o meni, u prvom redu sam ja ali ne čujem i nisam u mogućnosti da odgovorim. U ostalim redovima su profesori koji su bili svega svesni.

Ne znam da li su „drugari“ bili svesni sebe. Ali velika istina je da smo bili krdo ovaca, i ja ljubičasta. Verovanje u mene bilo je ravno verovanju u Zvončicu ili u Petra Pana. „Ponesi, Mićo, kuku danas u školu, nemoj zaboraviti, uglancala sam ti“. Učionica je uvijek mirisala na moje jake parfeme, mirisala je na tenziju, vatru i nesklad, šibica je falila da eksplodiram. Ali da puknu samo moja rebra. I ništa se ne bi čulo. U kući nije bilo priče. U školi su profesori znali šta se dešava. I niko nije odreagovao na NASILJE.

Kako da se branim kad ne pričamo isti jezik? Kako da ti kažem da si glup kad vas je takvih 20 međusobnih odobrivača? Šta, da se rasplačem, da vrištim? Ne, samo sam bila hladna. Kao led. Glava mi je bila zamrzivač i sauna, kondenzacija i konfuzija. Pre svega i posle svega ja nisam znala zašto se to dešava. Kao da smo bili na različitim drog*ma, ili tako nešto. ŽELIM REĆI DECI KOJA MOŽDA PROLAZE NEŠTO SLIČNO… IGNORISANJE NIJE OPCIJA. A šta jeste?

Opcija je da se žalite. Ako treba vrištite, ma ako treba pravite scene! Razrednika smo vukli po ekskurziji operisanog od života dok se cmolja po podu koliko ga nije briga ni za šta. Iz ove perspektive, shvatam da sam bila samo dete i da je neko trebalo da reaguje! A niko nije. Je li to zato što sam izgledala kao da me ne povređuje, da me ne cepa i ne ulazi u podsvest? Čemu ti, pedagože služiš nego da to shvatiš. To je tvoj zadatak. Zadatak razrednika je bio ne da sazna, nego da odreaguje. Trpila sam uvrede na časovima. „Dečija posla“…pa ne znam baš.

Razredni je bio rad gost da se nasmeje i prokomentariše. Osećala sam se izdano, nezaštićeno, gluvonemo i neshvaćeno.

Pa šta sam uradila? Na sesiji kod psihoterapeutkinje upoređivali smo strah od ostajanja u istoj sredini i strah od nepoznatog, to jest od nove škole. Nivo stresa je bio alarmantan ali moja sposobnost da uzmem sve u svoje ruke je ono što me je diglo iz vrzinog kola. „Ja nisam žrtva, ja sam heroina svog života“. Mala ja sam to uradila. Nakon toga sam prodisala, cvetala sam i dalje u svim bojama. U novoj školi sam pronašla ljude koji su potpuno različiti od mene, i bila sam im neobična sa svim tim bojama i stajlingom ali sam naučila da prihvatim druge i da budem prihvaćena. Nisam se promenila ali nisam tražila od drugih da se menjaju.

Zahvalna sam na svemu, svima. Uvek sam zahvalna. Deco, važno je. I zato vam pričam ovu priču.

Epilog svega bio je srećan, mala plava Zvončica je izvukla sebe i sve što joj je važno, ali trauma je ostala. Nisam znala da li da objavim ovaj članak. A onda sam ih samo još jednom sanjala…

Autorka: Marija Šormaz
© Sva prava zadržana | Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.