Zašto je reći muškarcu da “stupi u kontakt sa svojim emocijama” toksično?

U ličnim romantičnim vezama je, na osnovu istraživanja i razgovora sa savetnicima, utvrđeno da nikada ne bismo trebali muškarcu reći „da stupe u kontakt sa svojim emocijama“ ako smo žene. To nije naš izbor – njihov je. Ili to želi da uradi ili ne želi.

U protekle tri decenije trener i savetnik razgovarao je sa stotinama muškaraca, a jedan od uobičajenih odgovora na pitanje zašto dolaze kod nje bio je: „Osećam se prijatno u razgovoru s vama.“

Oni intuitivno znaju da neko nema agendu, a žena koja je razgovarala s njima naučila je mnogo od ovih ljudi koji su delili svoje emocije s njom.

Mnogi od njih su podelili da duboko osećaju, ali da žene u njihovim romantičnim vezama nisu mogle da ih vide onakvima kakve su. Te žene nisu mogle da prihvate kako obrađuju svoje emocije. Želeli su da ih poprave.

Žene žele da stupe u kontakt sa svojim osećanjima i „razgovaraju“ o njima. Ali muškarci nisu takvi. Neki muškarci – ne svi muškarci – izražavaju i obrađuju svoja osećanja mnogo drugačije od žena. To nije zbog biološke razlike, već u tome kako su muškarci vekovima bili socijalno uslovljeni.

Većina žena su izražajna, tipično emocionalna bića; sve osećaju i doživljavaju dublje. To je deo onoga što je toliko privlačno za muškarce. Ali kada osete da njihov muškarac ne izražava svoja osećanja jasno, pokušavaju da nađu razlog. Žele da znaju njegova najdublja osećanja, pa pitaju, a ako on ne odgovori na način koji žele, preopterete mozak i logično pomisle da nije u kontaktu sa svojim osećanjima. Treba mu pomoć.

Žele da to čuju od njega da bi to osetili od njega.

Međutim, kako osećaju „to“ od njega, ne leži u njegovoj sposobnosti da govori o svojim osećanjima. Leži u našem razumevanju kako on prenosi svoja osećanja. Kada žene to shvate, odnos se menja. Počinju da vide da obraćajući pažnju na njega i pažljivo slušajući verbalne i neverbalne znakove komunikacije dobijaju veliku količinu informacija. Odjednom shvataju i to mentalno brbljanje – potreba da se popravi – nestaje. Osećaju se lakše.

Otkriveno je da muškarci duboko osećaju svoje emocije. Oni se samo drugačije nose i obrađuju iste. Čak je diskutabilno da se oni mogu osećati više ekstremno od žena. Ilan Šrira navodi da su „mladi dečaci u proseku impulsivniji, fizički aktivniji i imaju intenzivnije emocionalne napone od devojaka“.

Poput žena, svaki muškarac je drugačiji. Međutim, postoje neki uobičajeni načini na koje se vidi kako muškarci obrađuju svoje emocije. Zaustavljaju ono što rade i često prestaju da razgovaraju. Obično pronađu nešto drugo da rade kako ne bi previše ušli u emocionalnu reaktivnost. Neki muškarci odu da naprave nešto, poprave automobil, gledaju utakmicu, trče, čitaju novine ili voze bicikl, što je sve zdrav odgovor. Neki muškarci traže poroke i supstance koje menjaju raspoloženje, a koje su takođe način za samoregulaciju ovih ekstremnih emocija.

Šta god da odaberu, većina pronađe nešto što im omogućava da obrade emocije.

Iz ženske perspektive, mogla bi biti uznemirena što ju je ostavio usred onog što je bio emocionalni naboj: intenzivne emocije, razgovor, svađa. Mogla bi se osećati nevažno i napušteno. Ono što ne mogu da vide je da je ovo njegov način obrade; udaljavanje je način na koji se samoreguliše i korisno je smiriti se pre nego što pređe određenu tačku.

Žene mogu naučiti gledajući kako muškarci obrađuju emocije. Budući da su programirani da ih ne izražavaju, pronašli su načine da ih obrade, a da ih ne savladaju i ne deluju na impuls.

Istorija nam je pokazala da kada muškarci fizički, bez ustezanja izražavaju te intenzivne emocije, svet postaje daleko haotičniji i nasilniji. Ratovi, masovna pucnjava i tučnjave u komšijama su primeri gde su emocije zavladale i na njih se delovalo bez ograničenja. Dokaze o tome danas redovno vidimo u društvu.

Budući da muškarci obično dozvoljavaju svojim emocijama da preuzmu kontrolu i fizički ih odglume, oni su socijalizovani da sakriju svoje emocije, što je tehnika viđena u stoicizmu. Uslovljeni su da veruju da su emocije ženstvenije. Da bi bili muškarci, moraju biti jaki, što ih dovodi do potiskivanja emocija.

Mi kao društvo još uvek pokušavamo da edukujemo ljude o načinima inteligentne obrade intenzivnih emocija. Zbog ovog nedostatka veštine u emocionalnoj regulaciji, društvo koristi određenu dozu stoicizma da bi održalo nivo mira i reda. Međutim, usitnjene emocije mogu eksplodirati. Zbog toga su prihvatanje, razumevanje, emocionalna sigurnost i veštine obrade toliko važni. Još važnije je zaustavljanje sistemskih priča zbog kojih se muškarci osećaju kao da su beskorisni i manjkavi, što samo izaziva još više besa.

Istina je da uprkos ovoj istoriji emocionalnog potiskivanja, muškarci često lepo obrađuju svoja osećanja.

S druge strane, razumljivo je zašto se toliko potresu kada se žene intenzivno izražavaju – jer su morale da nauče samoregulaciju, od koje žene mogu da nauče. Ponovo, muškarci imaju tendenciju da pronađu nešto fizičko ili pobegnu iz trenutne situacije da bi se pregrupisali da bi pronašli rešenje. Dozvoljavaju sebi da budu manje reaktivni. Često je zdravo ponovo razmotriti probleme nakon što prođu intenzivna osećanja, nakon što se dobro razmisle.

Korisno je zapamtiti da to što ne reaguje kao žena ne znači da se ne oseća tako. Kada se to dogodi, postavite sebi sledeća pitanja:

Da li vi, kao žena, očekujete da se on ponaša tako? Tražite li da oseti stvari poput vas ili da odgovori kao vi? Da li očekujete da bude poput vaših prijateljica?

Odvojite vreme da zaista pogledate sebe i zahteve koje mu možda postavljate. Da li mu dozvoljavate da radi stvari na svoj način? Zapitajte se koju duboku potrebu pokušavate da nađete od njega iskazujući svoja osećanja spolja. Kada smo zauzeti gledanjem muškaraca kroz naše ženske naočare, ne priznajemo istorijske i socijalne razlike. Ne možemo da ga vidimo kako obrađuje stvari na svoj način, jer je prozor kroz koji ga gledamo neispravan.

Pa promenimo taj prozor.

Sledeći put kada budete želele da čovek u vašem životu „stupi u kontakt sa njegovim osećanjima“, zaustavite se da izgovorite ovu frazu i primetite ga – zaista ga primetite – i vidite osećanja koja su tu. Da li on samo drugačije reaguje i obrađuje?

Pokušavajući da razumete svog partnera, pođite iz mesta radoznalosti. Da li bi vas i dalje privlačio da je bio emotivan i reaktivan poput vas? Pronađite vrednost u tome kakav je on i kako vas to komplimentira. Samo zato što svi misle da muškarci moraju „stupiti u kontakt sa svojim osećanjima“ ne znači da to i čine. Jednom kad zaustavimo ovu sistemsku laž i unesemo logiku i saosećanje, počećemo da viđamo drugog čoveka, a dalje ćemo u našim odnosima upoznavati ga kao onoga ko jeste, a ne za koga smo verovali da treba biti.

Ako gledate kako vam reaguje na delu, naučićete mnogo o njegovim osećanjima. Umesto da zahtevate ili sebe doživljavate kao žrtvu njegovog očiglednog nedostatka osećanja, budite radoznali. Jer vam nije potreban da izrazi svoja osećanja poput vas i ne treba da ga menjate. Moramo da poštujete kako on prirodno obrađuje emocije i iskoristite to kao način da rastete kao par.